Pesnik i romanopisac, Milan Kundera

Pesnik i romanopisac

Sa kim porediti romanopisca? Sa lirskim pesnikom. Sadržaj lirske poezije, kaže Hegel, je sam pesnik; pozajmljuje glas sopstvenoj duši kako bi kod slušalaca probudio osećaje i raspoloženja koje sam proživljava. A i onda kada u pesmi razmatra "objektivne" teme, udaljene od njegovog života, "veliki lirski pesnik od njih vrlo brzo odstupi, kako bi na kraju sačinio autoportret (stellt sich selber dar)".

Muzika i poezija imaju zajedničku prednost u odnosu na slikarstvo: svoj lirizam (das Lyrische), kaže Hegel. A u lirizmu, nastavlja Hegel, muzika može ići još dalje od poezije, jer može da oblikuje najtananiju uzbuđenost duše, koja nije dostupna govoru. Dakle, muzika je umetnost koja je više lirska od lirske poezije. Iz toga možemo izvući da se pojam lirskog ne može ograničiti samo na jednu granu književnosti (lirsku poeziju), već da označava određeni način postojanja i da je sa tog gledišta lirski pesnik pre svega savršeni uzorak čoveka koji je obasjan vlastitom dušom i čezne da se ona čuje.

Već odavno sam shvatio mladost kao lirsko doba, pod kojim mislim na doba kada je čovek, usredsređen skoro isključivo na sebe samog, nesposoban da vidi, shvati i pronicljivo sudi o okolnom svetu. Ukoliko krenemo od ove hipoteze (koja jeste šematizovana, ali mi izgleda ispravna), prelazak iz nezrelosti u zrelost počiva u prevazilaženju lirskog stava.
Kada zamišljam rađanje romanopisca u obliku egzemplarnog događaja, "mita", vidim to rađanje kao događaj konverzije. Sol će postati Pol; romanopisac se rađa na ruševinama svog lirskog sveta.


Milan Kundera